Dodatne informacije
Vannastavne aktivnosti
Baza podrške:
Абсолютно непринципиальная коррекция - но название песни Horkeškart переводится не как "Я ем твой гипс", а как "Я ем у тебя штукатурку" (И чуть позже в песне: "Я ем твой дом") - и собственно, "Jedem ti malter" - это скорее каламбур (серб. "Jebem ti mater" - "Еб твою мать").
Vezivanje politike za umetnost i obrnuto, uvek je podsticaj za polemičku raspravu tipa da li je to nužno i da li to treba tako? Najčešće politički anganžman pojede zamišljenu umetničku vrednost, ali ma koliko svako od nas ne želeo da se bavi politikom, politika se bavi nama, pa sad u skladu sa vašim preferencijama odaberite poziciju na kojoj će vam stajati pantalone - oko stuka ili ispod kolena. Da li se nego seća grupe Magnet (Nune+Ivan+Jelena+...) i njihovih uličnih predstava po Beogradu početkom druge polovine devedesetih? Danas bi verovatno delovali smešno i besmisleno, ali tada... Trebalo je imati i muda i hertza za sve to i imalo je smisla... One koji su sa druge strane misli, podsetiću na misli vrhovne mudre sove srbske, premijera našega. Da li se možda eventualno sećate protesta onih zločestih "dječaka" iz Kule što su se odazivali na ime JSO pre nekoliko godina kada su blokirali autoput? Šta nam Sova reče - svako štrajkuje sa svojim sredstvima za rad. Lekari u mantilima, đubretari sa metlama, ergo, što ne bi i ubice sa bajonetima i automatima na gotovs. Kad situacija jeste takva, zašto to što je HŠ uradio ne bi bilo smisleno, iako je logika na ovim prostorima krajnje virtuelna kategorija? Da je mudrosti kod vaskolikog prostodušnog puka, akcija ovih naizgled klovnova i šarlatana, ove naizgled zaludne omladine, značila bi zabijanje prsta u oko sistemu, ali... To sve zvuči logično, međutim, logika ne stanuje ovde. Da parafraziram: temeljiti život ovde na logici, isto je kao i temeljiti matematiku na ironiji. Prst u oko naravno nije zabijen samo iz jednog razloga. Ti kojima je prst upućen odavno nemaju oči.
ImageU čemu je onda smisao svog ovog kerebečenja? HŠ zna da je to što radi besmisleno, ali sama spoznaja besmisla i ovladavanje istim je nužnost koja vam omogućava uzdizanje spram ovdašnje zaparloženosti. Onda kada spoznate besmisao, kada ovladate njime, prestaju inhibicije, briga vas za mnogo toga, sem za ono do čega vam je zaista stalo. Kada dovedete sebe u taj stadijum, tada sve svoje minuse koje po defaultu dobijate sa mestom i vremenom rođenja pretvarate u jedan ogroman plus. Šta se zapravo dešavalo tog dana u Beogradu? HŠ se pojavio ispred pet institucija (Rektorat BU, SANU, Patrijaršija SPC, Vrhovni sud i Vlada RS) za koje smatra da nam, u skladu sa svojim značajem, svojim trenutnim činodejstvovanjem donose mnogo više štete nego koristi, i pod prozorima njihovim otpevao gorecitiranu "serenadu" - NAZAD! (tekst: Škart, muzika: Radivoje Rašković, arr: Vladimir Živković). Možda vam se tekst ove pesme čini patetičnin, detinjim, retropoetskim, romatičarski naivnim, ali... Sve to što je izrečeno, stoji. Uostalom, ako se protivniku obraćate njegovim jezikom samo povećavate njegovu ostrašćenost i pojačavate njegovu uverenost da je to što i kako čini itekako ispravno. HŠ je uspešno izbegao tu zamku. Ovom muzikom za štetočine rekao je šta ima, pa ko je razumeo - shvatiće. Bolje sam nego u lošem društvu.
ImageIndikativno - nastup ispred Vrhovnog suda oficijelno je bio zabranjen, ali se niko nije bunio kada su im se pojavili pod prozorima. S druge strane, na jednom mestu je bilo evidentno prisustvo značajnijih policijskih snaga - ispred Patrijaršije SPC. Slučajno? Teško. Mora se znati ko je gazda u kući, a ova naša kuća je, nažalost, takva. Vrlo bitno za kraj. Na adresi www.horkestar.org/akcije/nazad/ možete naći audio i video zapis ove numere, kao i tekst na još sedam jezika sem srpskog. Molba: prosledi i daj dalje!
Nazad u mrak.
Return to sender.
Nazad u prapostojbinu.
Da li smo već tamo?
Da li sam ja bio mudrac mali što izaći nisam hteo nego su morali carskim rezom da me vade?
A ja živim u Srbiji, brale!
Dokle?
Dosta!
Dozvolite mi da vam kazem da sam dosada ignorisao sve od izdavacke kuce Amorfon, dok nisam dobio ovaj disk. Dozvolite mi takodje da vam kazem da folk (kao narodna ali ne narodnjaci) i horsku srpsku muziku ne poznajem.
Amorfon, japanska izdavacka kuca nepoznata nasim usima, istovremeno je izdala albume Cinca i Horkeskarta: ove dve grupe su iz Srbije. Amorfon mi je poslao ove diskove, ne znam zbog cega. Ali bio sam u izvesnoj meri dirnut, zabavljen i rastresen ovim diskovima. Dakle ako ste kao i ja slusali malo previse elektronike, post roka ili popa u poslednje vreme, pokusajte da pronadjete ova urlurburleskna (urlurberluesque) izdanja. Sa jedne strane Cinc, cetvoroclani akusticni sastav, pevacica sa lepim osmehom, koji vole da komponuju na sekantne reci Bodlera, Getea ili Rablea i pesmice na ceskom, francuskom, japanskom, srpskom, nemackom... Postoje inspirisani i inspirativni momenti, drugi promaseni i jedna trajna svezina. Mislim bizarno i istovremeno na dve grupe post Velvet skakutav kao les Feelies (mislim da je ovo ime benda, verovatno francuskog meni nepoznatog).
Takodje jos neverovatnije Amorfon je izdao "Live in Solitude", svedocenje na izvedbu Horkeskarta: Horkeskart je vrsta hora, koja pretenduje da bude pank, sacinjena od 45 clanova sa sedistem u Beogradu, oformljena inicijalno oko projekta nazvanog "Tvoje govno tvoja odgovornost" (necu reci nista vise o tome). Njihov repertoar nije originalan (u smislu da ne pisemo nove pesme). Tu se nalaze jugoslovenske pesme iz 40-tih i 50-ih godina i narocito neverovatne obrade Brasensa i Kraftverka. U okruzenju razlicitih pesama propagande, treba zaista izdvojiti obradu Brave Margot od Brasensa: "kad se Margo smerno razodela" skandiranu tim glasom sa srpskim akcentom, dok su refreni izbalansirani u hygiaphone, zaista neverovatno. Ostavicu vam da zamisljate obradu Antene od Kraftverka... I takodje da sanjate da nabavite album Fitz Ellard (ahaha) i kompilaciju "Improvizovana muzika za bebe" ove izvanredne izdavacke kuce.
Kapriciozni i skloni žilavim paganskim običajima, neopevani heroji rada i revolucije iz nekog imaginarno uvrnutog, post-atomskog doba, gusari srećnih trenutaka domaćeg roka, dečjeg popa i proleterskog pro-sovjetskog laburalnog zanosa iz onog doba, kamaradi iz formacije Horkeškart (škart-hor-i-orkestar) pod upravom Marije Balubdžić, repetirali su ponovo, uoči julijanske Nove godine i bez ikakve veze sa njom, sva svoja oružja i oruđa te krenuli u još jedan gromoglasni aktivistički obračun sa mračnim avetima sadašnjosti oličene u geometrijskom košmaru jeftine tehnologije i podivljale sintetike, okupivši tome u podršku dupke ispunjenu Galeriju Artget KCB, uključujući dabome i krcato stepenište.
Njihovo neusiljeno posve mladalačko samopouzdanje, blistanje čiste ekstaze oduševljenja u drevnom skupnom ljudskom pevanju omiljenih istorijskih brojeva (Obojeni Program, Luna, Idoli, Jarboli, Achtung-Dichtung), uz izabrane dragulje Vaska Pope i Maka Dizdara i jednu odista fascinantnu interpretaciju izvesnog uzornog egzemplara makedonske pank klasike i mnogo toga pride, iz sve snage pleni i nadahnjuje u ovom sivkastom prazničnom međuprostoru, koji svojim teškim holesterolima sa trpeze zakrečava i ono malo preostalih neumorenih nacionalnih arterija.
Pametni i brzi Horkeškart, uz pomoć svojih dražesnih alatki i sprava, uključujući i fino kondicionirani mali okrestar, sija u takvom pijanom i prežderanom, razljuđenom januarskom mraku kao žar, oličavajući našu žudnju za fantazijom tropa usred mehaničke civilizacije grada sa upornošću punom elektrike na tragu pozitivnih moždanih staza što odvode u nedvosmisleno jarkije predele od ovih, Horkeškart prvoklasna su razbibriga danas i nemojte ni pokušavati da se oduprete njihovoj mračnoj tehni-kolor zbilji.
Legenda kaže da je pre nekih trideset godina grupa lučkih radnika engleske varoši Portsmouth sedela u pabu i diskutovala na temu muzike i zaključak je bio da na ovom svetu nema pravde, jer samo školovani muzičari mogu da sviraju u simfonijskim orkestrima i da su time svi oni koji bi to želeli da rade, a nemaju odgovarajuće obrazovanje, uskraćeni za ispunjenje želje koje imaju. Tako su nastali Portsmouth Symphonia. Engleski krtičari su ih sa zakašnjenjem definisali kao punk pre punka... Ko ih jednom čuo, zna o čemu pričam. Tokom godina su čak i naučili da sviraju...
Neke dve i po decenije kasnije slična pitanja su sebi postavili i članovi grupe Škart, samo njihova tema su bili horovi. Doista, koja je vaša prva asocijacija na hor? Velika grupa ljudi, svečano obučena, svi naravno sjajni pevači, izvode najčešće ceremonijalno neka visokoozbiljnja dela iz davnih dana. Uvek iza hora stoji neka institucija koju predstavlja, nikada hor nije predstavljao samog sebe. Da li sve to doista mora tako? Uostalom, svi takvi horovi najčešće zvuče prilično uštogljeno i sterilno, a ako je to tako, onda koji je njihov smisao? Priznajem, da u svoje veće uspehe iz osnovne škole ubrajam to što sam uspeo da budem izbačen iz hora. Daleko od toga da umem da pevam, ali kakve su to samo muke bile...
U potrazi za odgovorima, krajem 2000. godine pomoću radijskog oglasa okuplja se ekipa koja formira Horkeškart (hor + orkestar + Škart). Da li je osamdest Horkeškartovih koncerata tokom ovih nešto više od pet godina postojanja dovoljan odgovor na ovo pitanje?
Album koji sa zadovoljstvom trošim u svom plejeru predstavlja zvučni zapis koncerta održanog 2. maja 2005. godine u Akademie Schloss Solitude u Stuttgartu. Za uši previše ogrezle u klasiku rad HŠ verovatno predstavlja blasfemiju, ali za sve one koji otvorenih očiju gledaju i ispred i iza sebe, bez straha od onoga šta će tamo videti, HŠ je jedan od krativno najsvežijih projekata koji se danas može sresti na našoj sceni. Oni jesu hor, ali svojim repertoarom s jedne strane uvode pop kulturu u domen horske muzike, a sa druge strane ne dozvoljavaju da neki momenti koji su obeležavali ove prostore netragom odu u zvanični zaborav, iako teško da mogu nestati iz kolektivnog nesvesnog ovih prostora.
Album se može podeliti u dve celine. Prvu čine tzv. pesme o radu - sećate li se onoga "Drugarska se pesma ori/pesma koja slavi rad..."? Nije to baš bilo toliko davno. Nasuprot uštogljenom akademizmu i scenski nastup im je adekvatan - počev od plavih radničkih odela, borosana, i sličnih fetiša doba obnove i izgradnje.
Pre otprilike dve godine imao sam prilike da obavim nekoliko razgovora sa u ovoj zemlji nikad adekvatno vrednovanim, sada, nažalost, pokojnim kompozitorom Dušanom Kostićem. Ti razgovori, nažalost, nisu završili u planiranoj knjizi, ali nalazim da je potrebno da ga sada citiram. Pričajući o dobu obnove i izgradnje on kaže: "...i dan danas čuvam jednu knjigu, inače sramotu Udruženja književnika Srbije. Pošalju oni nama tekstove - optimističke - da mi pišemo kantate, solo pesme, masovne pesme na te tekstove. A tekstovi... Citiraću vam jedan po sećanju, ali vrlo tačno - 'haj, radi, radi, gradi/buši, struži, ori/kopaj, snagu daj/u lepoti nek se pruži/rascvetan zavičaj...'".
Priznajem da mi je tada ovaj tekst zazvučao toliko glupo da je prosto obišao ceo krug i da je ta glupost otišla u genijalnost. HŠ je ovu numeru izvukao i otrgao od zaborava. Jedan veliki spomenik beskrajnoj gluposti koja je vladala i, nažalost, još vlada ovim prostorima. Opet, s druge strane, levičarske ideje koje provejavaju ovim albumom zvuče sasvim iskreno. Sad, što je pojam levice i levičarstva u ovoj zemlji unakažen i prokažen, drugo je pitanje.
Drugi deo albuma čine kompozicije na tekstove raznih pesnika, ali ni ovde se ne može očekivati ni K od klasičnog horskog pristupa. Zajedno na jednom mestu Vasko Popa, Mak Dizdar ali i Slobodan Tišma. Žorž Brasans ali i Vlada Divjan, Boris Mladenović i Jovan Ružić... Žao mi je što na ovom albumu nema još nekih kompozicija koje se nalaze na HŠ repertoru - Obojeni program, Paraf, Kraftwerk... ali ne sumnjam da će neko drugo HŠ izdanje doneti neki potpuno novi spektakl.
U stvari, besmisleno je pisati o muzici koju HŠ izvodi. Samo njeno slušanje je spektakl po sebi i svaka reč koja se koristi da bi se taj doživljaj opisao pomalo je besmislena.
Šta je sledeće čime će nas HŠ iznenaditi/obradovati, nije mi poznato, ali nemam sumnje u efekat i doživljaj koji će proizvesti.
S moje strane, biću slobodan da im postavim mali domaći zadatak. Postoje neke kompozicije gorepomenutog Dušana Kostića koje kao da su pisane za HŠ i čije bi izvođenje bilo samo takav spektakl. Dakle, drugarice i drugovi, zasucite rukave, pa na posao traženja notnih zapisa. Ako treba pomoći, tu sam...
Do konačne pobede...
Čuli ste pesmu Nazad Horkeškarta, to je Peščanikov predlog himne nove nezavisne Srbije. Politika je nedavno na naslovnoj strani u bojama srpske zastave štampala stihove Bože pravde, da je naučimo. To je dosta težak tekst, naša himna je lakša za pamćenje. Dakle - Nazad u mrak, daju nam znak, nazad u kvar, za davnu stvar. Nazad u mulj, potop i ulj, nazad u boj za narod svoj. Nazad u jad, selo i grad, i star i mlad unazad sad, nazad.
Učićemo mi ovo još.
Horkeškart su zaista jedna od najboljih muzičkih grupa koje mogu da se čuju kod nas u ovom momentu. Možda nema ko to i da shvati i da o tome trubi po medijima, ali paradoksalno ili ne to im samo diže cenu. Tokom poslednjih nekoliko nedelja sam prosto opsednut "Pesmom za pesmu". Sve je nekako dobro u vezi sa tim - odličan tekst (mislim da se Vasko Popa ne bi postideo da je to potpisao, a kao što je poznato više nema tako sjajne poezije). Zatim, odlično komponovano, zvuči nekako nežno, a šta ima danas da još zvuči nežno, a da ne sklizne u patetično?! Pa još da kažem da horskim izvođenjem sve to dobija nekakav poseban smisao, dubinu. Razmišljao sam da je utešno da se makar jedna takva pesma čuje usred stanja opšte dezorijentisanosti i nezadovoljstva, koje se oseća u ovoj zemlji.)
Horkeškart, ili Hor-orkestar-škart, je nastao 2000. godine u Beogradu, kad je dizajnerska skupina Škart, koja djeluje od 1990. odlučila producirati multimedijski događaj u Kulturnom centru Rex, ne bi li proslavila nagradu za kampanju 'Tvoje govno-tvoja odgovornost'. Umjesto uobičajeno dosadne prezentacije, preko radija su najavili audiciju svima koji su se željeli prijaviti, rekli im da ostave svoje podatke, te naposljetku objasnili da audicija, zapravo, ne postoji. Službene probe, u smislu pjeva li tko čisto ili ima li dovoljno sluha, nije ni bilo. Osnivači Škarta i Horkeškarta, Prota i Žole, preuzeli su organizaciju svih koncerata, dok je prva dirigentica Ljiljana Santovac razvrstala kandidate po glasovima i uigrala kor za izvedbu pjesme 'Svete krave' Arsena Dedića, i prvi koncert održali 28. svibnja 2000.
Razgovarali smo s četvoro članova, nakon koncerta na Sajmu nezavisnog djelovanja 2. ožujka u Rijeci, budući da su osnivači, dirigentica i solisti smatrali da nije potrebno da baš oni govore u ime samog kora. Jelena je iz Zrenjanina, studirala je u Beogradu, saznala za Horkeškart i priključila mu se; Darja je članica otpočetka i živi u Beogradu; Srđan je industrijski i grafički dizajner, za Horkeškart je saznao prošle godine, a član je od proljeća kraja prošle godine. Vlada kaže kako je prije dvije godine išao u SKC na koncert Violent Femmes, gdje je sreo prijatelja iz grupe Škart, te došao u Kulturni centar Rex i pridružio im se.
Kao noviji član, Vlada smatra da se s Miloševićevim padom, stvorila nova energija, koja je pokrenula i nastanak samog kora. "Može mišljenje jednog novijeg člana? Ja mislim da se Prota i Žole, osnivači Škarta, ne bi odlučili na takav korak da nije bilo te nove energije koja se javila". I Jelena također misli tako. "Ideja je bila da mladi ljudi iziđu iz Srbije, da što više putuju, tako da je prvo krenulo sa Hrvatskom u leto 2001., pa smo već bili u Nemačkoj, u Kaselu, pa u Štutgartu, posle i u Karlsrueu". Kako je riječ o velikoj skupini, nije se moglo izbjeći pitanje o radnim i putnim schengenskim vizama. Zanimalo nas je li to problem tako velikom broju ljudi, i da li im nadležni stoga znaju izići u susret. Vlada spominje da je on sudjelovao u tome. "Pošto živim blizu nemačkog konzulata, ja sam išao po papire. Baš je ispao birokratski problem, posle smo imali i zakazan sastanak. Čekali smo u redu baš kao i svi drugi pojedinci". Jelena dodaje, "Baš kad smo išli ovde, neki nisu mogli da idu, nisu dobili vizu, jer nisu odslužili vojni rok. Bilo je jako mučno", a Vlada dodaje, "Evo, ja sam 2005. išao u Nemačku, iako sam bio na civilnom odsluženju vojnog roka". Darja primjećuje da dolazi do promjena. "Ali napreduje, apsolutno. Stvari se menjaju, i evo danas nam ne treba viza za Hrvatsku".
Darja se prisjeća prve turneje, u ljeto 2001., kad je kor imao 50 članova, a nastupio je u Zagrebu i Istri, te u tjedan dana posjetio Labin, Rovinj i Motovun. "U Zagrebu smo pevali pesme Arsena Dedića 'Svete krave' i 'Parobrod Rex', njemu za rođendan. Zapravo je od pesme 'Parobrod Rex' sve i počelo, nakon toga smo proširili repertoar. Nastupali smo i na nekim neobičnim mestima, ulicama, školama, Domu za nezbrinutu decu. Publika je uglavnom slučajna, nije ništa organizovano".
Nastup Horkeškarta sadrži izražene scenske i teatarske elemente. Naime, na pozornici su raznobojni čunjevi, koji izranjaju iz scenskog mraka. Na pozornicu potom izlazi kor, čiji su članovi obučeni u radnička odijela, pohabana i raznobojna. Podižu čunjeve s bine i stavljaju ih na glavu. Darja misli kako je to način da se kor približi publici. "Jer uvek su horovi nekako dosadni, zar ne? Sediš i gledaš kako tamo neko nešto peva. Na kraju krajeva, svi mirno stoje. A ovde svako ima slobodu da još nešto drugo radi. Verovatno bi bio preveliki kaos kad bi svako imao svoju koreografiju. A ovde koreografija dobro prati i muziku i hor. Nekada, kad sviramo napolju, čak su solisti pevali i preko megafona". Na turneji po Njemačkoj osmislili su pjevanje u mraku iz koga se članovi javljaju pjevom i džepnim svjetiljkama. Jelena komentira, "Na putu u Nemačku, puno veći naglasak bio je na koreografiji. Imali smo te segmente i bio je interesantniji nastup".
Zboraši se ne etiketiraju ni kao amateri, niti kao profesionalci, kažu da im to nije bitno. Primjerice, dirigentica Marija Balubdžić zboru se pridružila još kao srednjoškolka, a svirala je triangl. Kao najnoviji član, Srđan kaže da mu se jako sviđa raditi s njom. "Baš sam taze. Pridobila je moje simpatije jer je krajnje spontana, a s druge strane ima neku profesionalnu notu. A i slični smo po godinama, tako da se jako lepo razumemo, baš tu nema problema. Razume ona nas i mi nju. Bio bi verovatno problem kad bi neki čičakonja od 60 godina krenuo tu nešto da drobi". Jelena misli da je Marija pun pogodak, s obzirom na duh zbora, i da sumnja da bi neki stariji dirigent htio raditi s takvim aranžmanima. Vlada dodaje da su većinu aranžmana radili ljudi sa hora. "Znači Marija, Željko Makivić, Luka Stanisavljević, koji čak i dirigira Mariji. A predlažu i repertoar".
Pjesme koje kor izvodi, kao i njegov duhoviti manifest, mogu se pročitati na službenoj stranici http://www.horkestar.org/. Skladane su pedesetih i šezdesetih, a izvode ih jer smatraju da nose neku pozitivnu poruku. Darja kaže, "Pevamo pesme bivšeg jugoslavenskog prostora, zbog toga što takođe smatramo da je to sve jedan bivši kulturni prostor. Pjevaju 'Pesmu radu', 'Pesmu izgradnje', slovenačku 'Nabrusimo kose', 'Modru rijeku' Maka Dizdara". A Vlada dodaje, "Granice sada ne postoje, ranije nisu postojale, a moguće je da ih kroz par generacija opet neće biti".
Srđan pojašnjava, "Ne mislim u bukvalnom smislu, već kulturom i svim ostalim, duhom pre svega".
Izvode pjesme 'Plastika' Vlade Divljana, 'Antenna' Kraftwerka, 'Baladu o hohštaplerima' Aleksandra Popovića, 'Pas laje na lanac' od Parafa, 'Ctpa mи e' grupe Tračeri, 'Themselves' D. Boona, 'Hvala' Obojenog programa, 'Viljušku punu ljubavi' Slobodana Tišme, 'Jesenju pesmu' Dušana Radovića, i druge. Vrlo su im drage i pjesme 'Jedem ti malter' i 'Kakao čeka' Jovana Ružića iz beogradske HC grupe Achtung-Dichtung. Zanimljivo, jer je u Zagrebu početkom devedesetih djelovao bend istog imena, iz kojeg su nastali Gone Bald, čiji članovi danas sviraju u Lunar. Isto tako, vođa zagrebačkog benda Studeni studeni, je osnovao grupu Novembar kad je prebjegao u Beograd. Srđan i Darja se u komentaru duhovito nadopunjuju. "Možda je to – to? Znači, isti smo kulturni prostor...".
O sebi ne misle kao o angažiranom sastavu, i spretno su izbjegli tumačenje prema kojem se kroz pjesme provlači soc-realistička i socijalna tematika. Darija je mišljenja da izvode pjesme koje potiču ljude na razmišljanje. A Srđan misli da, "Biramo pesme s nekom porukom, s nekom simbolikom. Nije to samo 'tra la la, i to je to', kao performans, a ni opet onako holivudski jevtino da se svi smiju ili plaču, a da opet niko posle ne razmisli o otme. Želimo da postignu dobar i zdrav duh". Sam Vlada misli da radničke pjesme pjevaju zato što je pri osnutku kora postojao neki novi polet. "Radničkim smo pesmama hteli da ispratimo sve što se dešavalo posle petog oktobra 2000. godine. Nažalost, posle se ispostavilo da to nije tako. Što se tiče proširivanja repertoara, to se tek ne zna jer je nemoguće pretpostaviti koja će ideja nekome sa hora pasti na pamet. U svakom slučaju, hor je jedan organizam koji sam sebe stvara i čiji repertoar grade sami njegovi članovi pa se ne može unapred znati kako će izgledati nadgradnja repertoara".
U sklopu samog zbora, pojačanog živim bendom, djeluju i frakcije – Krš, Činč, Graf, Čelik promet i Dž dž. Krša je nastao 2004. godine, o kome Srđan kaže. "U samoj muzici Krša su bukvalno zastupljeni razni muzički pravci, jer svako od članova benda po nekoj svojoj inerciji i ukusu, piše tekstove i pesme. Dž dž postoje takođe od prošle godine. A zajedničko je da u svim bendovima, osim Krša i Čelik prometa, svira violinist Srđan Stojanović. Nijedan bend ne liči na ovaj drugi". O Čelik prometu Vlada kaže, "To je Miša, one man bend, u kojem peva i svira gitaru, a uglavnom pravi muziku sa elektronskim matricama. Ja pevam u bendu Graf, koji postoji godinu dana. Od instrumenata imamo violinu, bas, gitaru". Jelena kaže, "O Činču se najbolje raspitaš na sajtu http://www.cincplug.com. Oni su poznati na japanskoj sceni, jer su izišli na kompilaciji 'Music for Baby', koju je sastavio muzičar Yoshio Machida".
Što se tiče Horkeškartovih planova za budućnost, 21. ožujka, na prvi dan proljeća, imat će koncert ispred Kulturnog centra Beograda. Nekoliko dana kasnije očekuje ih mini-nastup na FIST-u, Festivalu Internacionalnog Studentskog Teatra, http://www.fistbelgrade.com/, na beogradskom FDU-u, napominje Vlada. "Što se tiče budućih gostovanja, najverovatnije nas početkom 6. meseca očekuje još jedno gostovanje u Nemačkoj. Prošlog puta smo, između ostalih nastupa imali i koncert na umetničkoj akademiji http://www.akademie-solitude.de/ kraj Štutgarta, pa bi najverovatnije ponovo išli tamo. A pre ovog gostovanja, ko zna, sigurno će biti nastupa, ali gde i kada - to još ne znamo".
Koji su vam osobno stihovi pjesama, koje izvodi Horkeškart, najviše prirasli srcu?
Srdjan: Za mene je to pesma 'Ulice' Vaska Pope. Pesma, jeste balada, ali nekako me uvek pogodi kad je pevamo. Balada, i po nekoj inerciji, kod čoveka uvek treba da potakne suze. Jednostavno, ne znam… Dovoljno je jasna, i način na koji se izvodi, kod mene pobudi neke emocije. Ljubavna je pesma, a ide: Ulice tvojih pogleda/ Nemaju kraja/ Laste iz tvojih zenica/ Na jug se ne sele.
Darja: Meni se, kao podstanaru, jako dopala Protina pesma 'Ruke se ne boje' koja priča o podstanarima, a glasi: Čekiće čuće/ Bledo svanuće/ Nići će kuće, svud u bespuće/ Zasjaće brave za nemajuće/ i nove sprave za nemoguće/ Šta kako za koga pitanja se roje/ Već kročila je noga i ruke se ne boje.
Jelena: 'Nemajuće' je nešto što nas stalno prati, kad nemaš ništa svoje. Sve neke tuđe brave i tuđi zidovi. Ne mogu da se setim, meni je 'Parobrod Rex' od Arsena Dedića nešto najbolje, ali ne mogu da se setim teksta. Prvi put sam ovu priču čuo kad sam bio dete/ jednog dana brod će stići da preuzme sve terete/ doploviće bela prova iz kanala i iz tame/ tako plove fini ljudi, tako plove fine dame/ Doploviće Rex/ Da, da, doploviće Rex. Sećam se kad smo to pevali na prvoj turneji izvan Srbije u leto 2001. u Humu, pre podne ispred neke kuće. Pokvario nam se autobus i padala je kiša. Baš je bilo tužno. Jako mi se sviđa i poslednji stih 'Parobroda Rexa', Ali broda ni od kuda/ sve je samo želja luda/ samo plovi crnom vodom/ moja čežnja za slobodom.
Vlada: Meni je najdraža pesma 'Kakao čeka' Jovana Ružića, ali ne zbog sadržaja, već kako je aranžirana i zato što su dobro podeljeni glasovi. Sviđa mi se kako hor peva tu pesmu. Iza jutro i za dobar dan/ On te vreba i stiže ti u san/ U pola noći on će ti doći/ Nikad rano a nikada kasno/ Kakao čeka u šolji mleka/ U šolji mleka.
Sve je počelo u danima povišene temperature, oktobra 2000. Dok se Miloševićev režim rušio, znamenita beogradska art& design grupa "Škart" naumila je da unese nešto nekonvencionalnosti u predstavljanje svog provokativnog projekta “Tvoje govno, tvoja odgovornost” uperenog ka snaženju građanske svesti. Stoga su, koristeći glas legendarne Rahele Ferari, pozvali na audiciju zainteresovane za angažovanje u pevačkom društvu. Efekat ih je zapanjio: u CZKD-u pojavilo se više od 50 mladih ljudi i svi su odmah, bez provere glasovnih mogućnosti, dobili note, postajući članovi upravo formiranog “Horkeškarta”. Time je proklamovan i, valjda, ključni princip trupe da “u njoj može sudelovati svako, bez obzira na muzički talenat”. Debi na pomenutoj promociji okončan je trijumfalnim trostrukim izvođenjem iste pesme – “Svete krave” Arsena Dedića.
Četiri godine kasnije, "Horkeškart" iza sebe ima 62 koncerta širom Srbije, turneje po Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji, gostovanje na CD-u "Uslovna sloboda" benda "Jarboli", nastupe na festivalima “Ring Ring” u Beogradu i "Urbanfest" u Zagrebu. Prepoznatljivost su im obezbedila izvođenja u netipičnim prostorima kao što su beogradska Botanička bašta i Arhitektonski fakultet, romski izbeglički kamp u Kraljevu, skopski Bit-Pazar, škola u Rijeci Crnojevića, cetinjski umetnički bijenale. U prestoničkom Domu za nezbrinutu decu "Zmaj" šticenici su se pridružili pesmi "horkeškartovaca", baš kao i žitelji "najmanjeg grada na svetu", istarskog Huma, tokom ponoćnog "unpluged" raspevavanja, zatim i učesnici nedalekih festivala džeza u Grožnjanu i filma u Motovunu. Naravno, najbolja preporuka im je, za sada, jedini album koji su objavili 2001. o sopstvenom trošku, snimivši ga, sa producentom Zoranom Jerkovićem, za svega 150 minuta u Crkvi svetog Petra u Beogradu.
- U početku, repertoar su činile pesme bivše Jugoslavije, posebno one iz "obnove i izgradnje" zato što nose optimizam, nadu da je moguće izgraditi bolje, napredno društvo, što danas nije slučaj. Opredeljivali smo se za tekstove sa jasnom porukom, neki ih zovu i angažovanim, Vaska Pope, Arsena Dedića, Maka Dizdara, Duška Radovića, Vokija Kostića, Žorža Brasensa, kao i autora najsavremenijih strujanja – hardcore grupe "Achtung-Dichtung", Borisa Mladenovića iz "Jarbola", Slobodana Tišme iz novosadske "Lune", makedonskih pankera "Tračeri"… Otvoreni smo za eksperimente, pa naši članovi, takode, pišu i komponuju – kažu u "Horkeškartu" ističući imena dirigenata najzaslužnijih za uspeh priče: Ljiljane Santovac, Ljiljane Cincar, Zorana Petrovića, kao i Marije Balubdžić koja se rukovođenja prihvatila kao maturant da bi i sada bila nezamenljiva, uz pomoć Luke Stanisavljevića i Duške Rajković.
“Horkeškart” je ponosan na svoje “tvrdo jezgro” od tridesetak mladića i devojaka dva puta nedeljno okupljenih na probama u Cinema "Rexu". I, razume se, odlučnih u volji da dobri duh sopstvenog entuzijazma posreduju i "ljudima iz komšiluka" primoranim na tmurnu svakodnevicu, ali i državama regiona srodnim po mentalitetu i kulturi.
Angažovana umetnost posle dolaska demokratije u Srbiju svedena na minimum
Fašizam, nacionalizam, totalitarizam, represija, reakcionarstvo, (...) drušvene su pojave sa kojima se razračunava takozvana angažovana umetnost. Da li su ove socijalne manifestacije u srpskoj postpetooktobarskoj demokratiji iskorenjene, ili su domaći savremeni umetnici i kreativni delatnici poslednjih godina zabavljeni drugom vrstom problema, koje smatraju prečim?
U generalnom nedostatku umetničkog zanimanja za društvene tegobe svakodnevice, dešavaju se pojedinačni primeri koji dokazuju da angažovana umetnost još uvek postoji. Reakcije na ove umetničke akte, opet, pokazuju da ona nije naročito poželjna, ili da može biti zloupotrebljena u svrhu nečijih (tuđih) političkih ciljeva.
NAZAD Početkom juna umetnička grupa Škart najavila je nastup svog hora Horkerškart i izvođenje pesme Nazad ispred nekoliko institucija- Rektorata Beogradskog univerziteta, Srpske akademije nauka i umetnosti, Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve, Vrhovnog suda i Vlade Republike Srbije. Pevanjem jednostavnih stihova „Nazad u mrak daju nam znak, nazad u kvar za davnu stvar, nazad u mulj, potop i ulj’, nazad u boj za narod svoj...“ umetnici su hteli da upute direktnu kritiku „nataloženih nazadnih pojava u društvu i institucija koje iza njih stoje“.
Najava kritičkog gesta izazvala je reakciju naci grupacije Stormfront koja je preko foruma na svom sajtu pozvala pripadnike i druge istomišljenike (poput Obraza) da „kazne“ Horkerškart za „grehe“ što na „svetoj srpskoj zemlji izvode takve gluposti“. Stormfrontovce je najviše zabolelo to što Škart namerava da kritikuje SPC, „instituciju kojoj narod najviše veruje“, dok su im „proseravanje sa Koštunicom“ i nastupi pred ostalim ustanovama, bili nezanimljivi. Zato su linč zakazali ispred Patrijaršije.
Škart je svoje performanse prijavio policiji i upozorio na preko Interneta upućene im pretnje. Policija je bila neodlučna da li da im uopšte dozvoli nastup na nekim od poentiranih tačaka, ali su „više instance“ presudile u korist slobode umetničkog izražavanja i nastup Horkerškarta osigurali prisustvom velikog broja milicajaca.
Da li zbog jakog obezbeđenja ili iz nekih drugih razloga, tek do konfrontacije između nazadnih i antinazadnih snaga nije došlo. Članovi Horkerškarta su, obučeni u plave radničke uniforme, predvođeni dirigentkinjom Marijom Bulubdžić, otpevali svoju kritiku ispred svih navedenih institucija, pobravši simpatije prolaznika, ali i nazočnih pripadnika MUP-a. Neki od slušaoca su pesmu nazad predložili za pandan himni, ili himnu prevrata.
Reakcije u medijima su izostale, kao, uostalom, i reagovanje zaposlenih u prozvanim ustanovama. Jedino je primećena nešto življa aktivnost predstavnika SPC, odnosno izlaženje većeg broja sveštenika iz Patrijaršije neposredno uoči nastupa hora.
NEPRILAGOĐENI - Grupa Škart predstavlja jedan od najzanimljivijih umetničkih fenomena u našoj sredini - kaže Jelena Vesić, slobodna kustoskinja, urednica časopisa za sliku i politiku Prelom - Škart je ostao dosledan problematici kojom se bavi od početka, delovanju u javnoj sferi. Njihov rad karakteriše neverovatna posvećenost i pravovremenost delovanja, kao i odbijanje da se prilagode spoljašnjim zahtevima tržišta, scene, ukusa autoriteta. S obzirom da formu njihovog pojavljivanja prati jedan fini, detinjasti socijalistički sentiment, kao npr. horsko pevanje, radničke plave uniforme, kolektivne akcije, pretpostavljam da je to vrlo lako moglo da postane autentičan istočnoevropski umetnički hit devedesetih, kao što se to desilo brojnim drugim umetnicima iz Poljske, Rusije, Ukrajine itd. Ali to ovde nije slučaj. Škart se mnogo inteligentnije bavio nasleđem i poetikom socijalizma, na način koji nije tipično disidentsko kritizerstvo autoritarnog državnog aparata iza koga obično stoji nacionalistička politika ili politika slobodnog tržišta.
Škartovci su, po mišljenju Jelene Vesič, pokušali da ukažu na neke prednosti kolektivnog rada i grupnog delovanja nasuprot tržišnoj logici umetničkog individualizma. Često su sarađivali sa grupama entuzijasta, amatera ili ljubitelja kreativnog rada čiji su pokretački motivi i modeli udruživanja sasvim suprotni logici interesa, efektivne proizvodnje ideja ili menadžmentskom modelu timskog rada.
- Mislim da upravo u ovoj nenametljivoj, ali doslednoj praksi treba tražiti "politiku" u radu grupe Škart, a ne videti ih samo kao nekoga ko je izašao na ulicu i rekao bu!- zaključuje kustoskinja.
Tako je Škart sarađivao sa grupom žena-domaćica koje su se bavile narodnim vezom i u ovoj saradnji proizvele vežena platna koja se kače na zid, tzv. "kuvarice" sa motivima i porukama netipičnim za folklorno stvaralaštvo bazirano na ponavljanju i arhetipovima. One su se obratile publici na jedan mnogo neposredniji i ličniji način i njihov rad su bili prikazani na brojnim međunarodnim izložbama savremene umetnosti. Škart je, takođe, inicirao akciju pod nazivom Tvoje govno - Tvoja odgovornost koja je ukazivala na značaj individualne odgovornosti u kolektivnim procesima. Akcija se sastojala u označavanju javnih prostora naleponicama, posterima, zastavicama ili letcima koji su sadržali pomenuti natpis i šematski znak psa u velikoj nuždi uokvirenog znakom zabrane.
- U ovom radu je, takođe, zanimljivo i prisvajanje i izvrtanje logike znaka koji bi mogao da poručuje zabranjeno uvođenje životinja u park ili uklonite za sobom fekalije svojih ljubimaca, što su sve znaci koji prate proces privatizacije javnih prostora. Taj proces je otpočeo i kod nas sa, recimo, prisvajanjem parka oko Hrama Svetog Save i Narodne biblioteke i uvođenjem regulativa ponašanja i korišćenja prostora koji je nekada pripadao svima. Otuda i performans Nazad grupe Škart ima smisla na jednom širem društvenom planu koji se odnosi i na lokalne i na globalne društvene trendove. Akcija Nazad se može posmatrati i u odnosu na istorijske forme "institucionalne kritike", što je pokret u umetnosti koji se javlja krajem 60-tih i početkom 70-tih u okvirima konceptualne umetnosti.
Muzički kolektiv Horkeškart je naviknut na nastupe po svakakvim mestima: kulturnim centrima, ulicama, galerijama, čak i pijacama. Međutim, nastup na stadionu Tašmajdan je bio jedno sasvim čudnovato iskustvo, i da nam je neko ranije rekao da ćemo nastupati na tom mestu rame uz rame sa nekim poznatim domaćim bendovima, uz koje smo kao muzičari i kao ličnosti odrastali, shvatili bi to kao šalu. Takođe, nikada se nismo smatrali rock atrakcijom, i u radikalnom punk maniru stajali smo na nekom neodređenom mestu u domaćoj muzici.
Nismo sigurni kako je tačno publici ispred nas zvučalo ono što smo izveli, jer nismo mogli ni sebe da čujemo od buke, ali svaki aplauz nas je ohrabrivao. Nije bilo neke preterane treme, mi smo se već navikli na sve i svašta, i ništa nije moglo preterano da nas iznenadi. Dan ranije smo se vratili sa turneje po Slovačkoj gde smo svirali po nekim vrlo čudnim mestima.
Pre svega, biti na velikom stejdžu, koji se još nalazi na stadionu (istina, malom i u to vreme polupraznom), smestilo nas je u ulogu za koju nismo bili sigurni da li ćemo moći da je odigramo kako treba. Ali ipak smo sačuvali spontanost što nam je pomoglo da uspostavimo kontakt sa publikom, čak i sa tako velike fizičke udaljenosti. Za trenutak smo imali priliku da se nađemo u poziciji da oživimo i ostvarimo svoje tinejdžerske snove. Nadam se da je publika razumela naš nastup kao nešto više od puke zabave i da smo ih naterali na razmišljanje.
Ne znamo da li ćemo se ikada vratiti, ni da li to zaista želimo, ali može se reći – da, bili smo na tom velikom stejdžu i bilo je veličanstveno.
... e, tu sam ostao bez teksta. vannastavna aktivnost dizajnersko-umetničke grupe škart, koja je okupila hor od tridesetak (?) glasova, praćen malim instrumentalnim sastavom. već na pesmi koja otvara njihov nastup - požuri druže (inače, moj a.p.s.o.l.u.t.n.o. najdraži song iz doba titoizma), u čijem refrenu (kakav je to refren! argh!) hor zdušno maršira u mestu - čoveku postaje jasno da prisustvuje čudesnoj pojavi. ushićenje koje svojim nastupom izaziva ovaj gargantuanski kolektiv je nešto što mi je veoma dugo nedostajalo u škrtim oborima domaće muzike.
U jednom trenutku sam pomislio: da skinu te radničke kombinezone i navuku plahte na sebe, bili bi kao polyphonic spree. brže-bolje sam se ispravio. spree je rulja koja ispeva ode suncu, dok sve vreme deluje kao da samo što nije dnevnu dozu prozaca zamenila tečnošću sumnjive boje koja se iz kanistera sipa svakom članu benda (jer: kraj je blizu!).
Horkeškart pak ostavlja utisak iskreno razdraganog, frivolnog, optimističkog kolektiva (nema bolje reči. i ne znam za grupu ljudi kojoj bih je sa više poverenja mogao dodeliti) raspoloženog za igru.
finally, there's some great fun on the left!
Ocena: vukova diploma, čitalačka i udarnička značka
Istog trenutka kada je horkeškart napustio binu, počeo sam da sažaljevam nesrećnike kojima je zapalo da se nakon njih popnu na to mesto. bilo je više nego očigledno ko je ukrao šou. ali od koga?
samo zbog razrešenja te misterije sam ostao na tašmajdanu...
